Porodične konstelacije možemo posmatrati i kao putovanje kroz bol i nelagodu, kao ključ prema unutrašnjem balansu.
Kada odlučimo da učestvujemo u radionicama porodičnih konstelacija, pozvani smo da na trenutak svesno zastanemo i osvrnemo se na sve što nosimo unutar sebe – ne samo na radosti i uspomene, već i na bol i nelagodu. Ovi delovi našeg iskustva često su zanemareni ili potisnuti, ali upravo oni čuvaju ključ za naše duboko isceljenje i balans.
Učestvovanje u radionici je kao da ulazimo u kuću bliskog prijatelja koji nam je poverio na čuvanje. Možda smo tamo ranije boravili, ali samo na kratko, nedovoljno da primetimo sve detalje. Sada, dok ulazimo dublje u sebe tokom konstelacija, počinjemo da uočavamo stvari koje ranije nismo videli – „pukotine u zidu” i „skrivene slike” koje su bile van našeg vidokruga. Bol i nelagoda koju osećamo deo su tih skrivenih slojeva, signali našeg bića da nešto traži našu pažnju i razumevanje.
Na konstelacijama se podstičemo da ovim osećanjima priđemo s ljubavlju i nežnošću, kao što bi majka prigrlila dete koje je uplašeno. Umesto da bežimo, učimo kako da se suočimo sa onim što se u nama pokrenulo, prepoznajući da bol i nelagoda nisu naši neprijatelji, već vodiči ka celovitosti.
Kroz ovaj proces istraživanja, u sebi otkrivamo resurse i unutrašnju prisutnost koja nas osnažuje. Shvatamo da je svako osećanje, koliko god neprijatno, tu da nas poduči nečemu važnom i vodi nas ka balansiranju svih aspekata našeg života. Pozvani smo da osvestimo svaki deo sebe, kao i da iskusimo taj transformativni proces kroz prisustvo i povezivanje sa svojom unutrašnjom snagom – snagom koju uvek nosimo, ali je često previdimo.
Porodične konstelacije omogućuju nam ovo putovanje. One nas vode ka integraciji prošlih iskustava, osnažujući nas da sa ljubavlju i pažnjom odgovorimo na svaki unutrašnji poziv za balans i mir. Kroz taj proces, ne samo da isceljujemo svoje biće, već stvaramo temelj za zdraviji, skladniji odnos sa sobom i svojom porodicom.
U procesu koji se pokrene na radionicama porodičnih konstelacija, svako od nas u polju vidi i prepoznaje svoj unutrašnji sadržaj. Naša reakcija na ono što dolazi od drugih često otkriva duboko skrivene emocije koje izlaze na površinu kako bi bile isceljene. Emocije koje su „okidači” u prisustvu drugih zapravo su deo nas koji traži pažnju, osvešćivanje i integraciju.
Svest je ključan alat u ovom procesu. Kroz svest prepoznajemo da ono što doživljavamo kao „triger” nije napad od spolja, već poziv da pogledamo unutar sebe i posvetimo pažnju emociji koja dugo čeka da bude prihvaćena. U trenucima kada nismo u mogućnosti da osvestimo ovaj proces, lako je bilo koga od učesnika ili sam proces konstelacija doživeti kao nešto ugrožavajuće. U tom slučaju, za dublji rad na sebi, preporučuje se podrška psihologa ili stručnog lica koje će pružiti sigurno okruženje za istraživanje emocija i unutrašnjeg sadržaja.
Godinama radim sa psihologom i uviđam važnost ove podrške. Postoje trenuci kada ne uspevam da zadržim svest dovoljno visoko kako bih saosećajno obuhvatila emotivno iskustvo koje se pokrene u meni. Umesto da integrišem emociju s ljubavlju, javlja se poriv da je odbacim ili potisnem, ponekad usmeravajući reakciju na „glasnika” – osobu koja je, svojim prisustvom, oslobodila ono što nisam želela da vidim.
Pozivam vas, s ljubavlju i razumevanjem, na put samospoznaje kroz osvešćivanje svakog osećanja koje se u vama pojavi. Kada smo prisutni sa sobom i kada svoje emocije prihvatamo s poštovanjem, otvaramo vrata isceljenju. Razvijanjem svesti i nežnog odnosa prema sebi, gradimo unutrašnji mir i stabilnost, osnov za dublji rad i ličnu transformaciju.