Kao konstelator, često nalazim inspiraciju u paraleli između glume i rada kroz polje konstelacija.

U oba procesa pojedinac preuzima ulogu – bilo fiktivnu, kao u glumi, ili stvarnu, kao u porodičnim i sistemskim konstelacijama – i u tom prostoru dobija priliku da prepozna različite aspekte sebe i svog života. Ono što je posebno zanimljivo u ovom radu je koliko se kreativnost rađa iz bola i unutrašnjih konflikata, i kako kroz konstelacije možemo oblikovati nešto novo, lekovito i značajno.

Kada radim s ljudima kroz polje konstelacija, često osećam da je to slično procesu pripreme za scenu. Postavljanje uloga u polju podseća na preuzimanje likova u glumi – svaka uloga nosi svoju energiju, svoj teret, svoje emocije, a svaki učesnik dobija priliku da istraži te slojeve. Razlika je u tome što ovde ne ulazimo u fiktivne situacije, već radimo sa stvarnim, duboko usađenim obrascima i emocionalnim nasleđem. Polje nam daje prostor da prepoznamo delove sebe koji su fragmentisani, zapetljani u traumama, ili skriveni iza nesvesnih mehanizama odbrane.

Kreativnost koja dolazi iz bola

Kao što je kod umetnika često slučaj da iz najdubljih rana stvaraju najlepša dela, tako i u konstelacijama trauma postaje tačka odakle počinje stvaranje nečeg novog. Možda zvuči paradoksalno, ali bol često otvara vrata kreativnosti. Najveće povrede koje smo iskusili često su one koje nose najveći potencijal za promenu. Iako to može biti proces pun izazova, kroz konstelacije pojedinac dobija priliku da posmatra te rane, da ih vidi iz druge perspektive i da, umesto da ih potiskuje, pronađe način da ih transformiše.

Setimo se, na primer, glumca koji se sprema da odigra ulogu osobe koja prolazi kroz gubitak. Da bi bio uverljiv, on mora da dodirne svoje lične osećaje tuge i gubitka, da pronađe autentične emocije koje će mu omogućiti da stvori nešto univerzalno – nešto s čime će publika moći da se poveže. Slično tome, u konstelacijama, kada neko preuzme ulogu – bilo da predstavlja članove porodice ili apstraktne koncepte poput straha ili bola – oni ne samo da izražavaju te energije već i dobijaju priliku da kroz polje otkriju nešto novo, nešto što vodi ka isceljenju.

Šta pojedinac dobija kroz učestvovanje u konstelacijama?

Kroz rad u konstelacijama, pojedinac dobija mogućnost da se poveže sa sopstvenim nesvesnim procesima i obrascima ponašanja, ali i da oseti dublju povezanost sa porodicom i kolektivnim nasleđem. Jedna od ključnih prednosti ovog rada je ta što omogućava da sagledamo širi kontekst – kako su naši problemi povezani sa generacijskim traumama, neispunjenim sudbinama naših predaka, ili čak širim društvenim tokovima.

Učestvovanjem u konstelacijama, pojedinac može da:

1. Pronađe koren problema: Mnogi obrasci ponašanja i osećaji koje nosimo ne potiču samo iz naših ličnih iskustava, već iz sistema kojem pripadamo. Konstelacije pomažu da osvetlimo te nevidljive veze i razumemo kako nasleđeni tereti utiču na naše sadašnje živote.
2. Emocionalno se rastereti: Kada prepoznamo i osvestimo određene dinamike, dobijamo priliku da ih otpustimo. Rad u polju često donosi olakšanje, kao da smo skinuli teret koji nismo ni znali da nosimo.
3. Oseti povezanost: Kroz proces, pojedinac dolazi do dubljeg razumevanja i prihvatanja svoje uloge u porodičnom sistemu. To može da vodi ka osećaju pomirenja, opraštanja i dublje povezanosti sa samim sobom i drugima.
4. Isceli odnose: Rad u konstelacijama ne isceljuje samo pojedinca, već ima potencijal da isceli čitave porodične sisteme. Kada osvestimo svoje mesto u porodičnom sistemu, često dolazi do spontanih promena u odnosima sa članovima porodice.
5. Razvije kreativnost: Kroz suočavanje sa bolom i izazovima, pojedinac može da otkrije svoju kreativnu stranu. Baš kao što umetnici stvaraju iz svojih rana, kroz konstelacije se rađa nova snaga i želja da se stvara nešto lepo, autentično i istinito.

Na kraju, iako proces konstelacija može biti izazovan, njegova snaga leži u transformaciji. Kroz postavljanje uloga, preuzimanje energije i otkrivanje nesvesnih dinamika, dolazimo do isceljujućih uvida koji nas obogaćuju iznutra. To je kao kad glumac izlazi sa scene, osećajući da je dodirnuo nešto dublje u sebi i pružio publici nešto što ima snagu da menja živote. Konstelacije nam pružaju sličnu priliku – da iz bola stvorimo lepotu, iz fragmentisanosti celinu, a iz trauma dublje razumevanje i isceljenje.