„Naša duša raste čitavog života kroz brojna iskustva, ali ljubavni odnosi su u tome najvažniji, kroz njih se najbrže raste. Partner nam je često ogledalo, u njemu se ogledaju oni delovi nas koje ne volimo kod sebe. Događa se da preko partnera nastojimo da iscelimo sebe, a to se u životu manifestuje tako što nastojimo da menjamo partnera umesto da menjamo sebe“ „Kad se dvoje ljudi sretne, ne susreću se samo oni kao pojedinci, nego se jedan nasuprot drugome nađu dva ogromna sistema. Čovek je skup iskustava svoje primarne porodice (oca, majke, braće, sestara), potom daljih srodnika (tetki, ujaka…) pa predaka, ali i prijatelja. Taj čitav sistem energetski nosimo sa sobom, a kad se dve osobe sretnu – njihova dva sistema traže isceljenje jedan u drugome. Zamislite koliko se tu stvari mora uskladiti da bi priča funkcionirala.“
Koliko puta ste na svesnom nivou prepoznali obrazac da menjate partnera, umesto da menjate upravo sebe?
Ovo je dinamika koja se veoma često događa kada nastojimo da preko partnera iscelimo sebe, a zapravo je činjenica da je partner naše ogledalo i da se u njemu ogledaju oni delovi nas koje ne volimo i koje bismo želeli da promenimo.
Naša duša se najbrže razvija upravo kroz partnerski odnos jer se tada zapravo susreću dva ogromna sistema koja traže isceljenje jedan u drugome. Naime, svako od nas je skup iskustava svoje primarne porodice (oca, majke, braće, sestara), potom daljih srodnika (tetki, ujaka i sl.) zatim predaka, ali i prijatelja. Kada se susreću dve osobe, zapravo se susreću dva potpuno različita sistema i nastoje da se dopune, usaglase i iscele.
Radionica partnerski odnosi je odličan put da spoznate gde i zašto grešite u partnerskim odnosima. Takođe i da saznate da li u vašem ili partnerovom sistemu postoje traumatični događaji, nesiceljena osećanja ili neotrkrivene tajne koje treba da budu viđene i prihvaćene kako bi se vaši sistemi iscelili, a samim tim i vaš odnos postao kvalitetniji.
Kako jedan traumatičan događaj koji ste u detinjstvu doživeli i sačuvali kao tajnu, može uticati na vaš partnerski odnos i uopšteno na vaš ljubavni život?
Daćemo primer šta se dešava kada ćerka otkrije da tata vara mamu i odluči da to nikome ne kaže. Na ovaj način ćerka počinje prećutno da deli tajnu sa ocem i počinje da se udaljava od majke zbog osećanja krivice koja se javlja. Narušene granice i neprikladno ponašanje roditelja u ovoj dinamici dovodi do toga da dete gubi osećaj poverenja i pripadanja i preuzima odgovornost za tuđe sudbine. Ono pokušava da posreduje i da prikrije istinu na sve moguće načine kako bi zaštitilo oba roditelja.
Ovakva porodična dinamika često dovodi do toga da ćerke zauzimaju mesto ljubavnice u svojim partnerskim odnosima, zbog toga što ne žele da osete bol koju je njihova majka osećala i nose u sebi jak strah od braka i bliskosti. Ove devojke mogu birati oženjene muškarce i na taj način ostati lojalne ocu jer im je suviše bolno da prihvate da ih otac nije zaštito u detinjstvu i da im je prebacio ogroman teret sa kojim sam nije umeo da se izbori. Braneći oca ćerka odbija da se ljuti lično na njega, pa u svoj život privlači partnere slične njemu. Na tom mestu će sebi dozvoljavati da otpusti deo ljutnje prema ocu. U isto vreme osećaće i bol koju je njena majka osećala kada je bila prevarena i na taj način će i majci biti lojalna.
Tajna ostaje prećutna dinamika ponavljanja ovog začaranog kruga. Ovako deca ostaju lojalna roditeljima i sebi brane iskrene i čiste odnose. Krivica zbog tajne koja postoji između ćerke i oca, ćerku postavlja na veoma loše mesto. Ona u sebi nosi i ulogu ljubavnice i ulogu prevarene žene.
Sagledavanje ove dinamike pomera dete sa tog mesta i otvara mogućnost isceljenja emotivnih odnosa. Tada svako staje na svoje mesto tako da dete više ne mora da preuzima tuđe odgovornosti, tuđe uloge i tuđa osećanja.
Dobra partnerska veza dolazi kroz postizanje intimnosti. Intimnost znači da se osoba ‘otvara’, odnosno dozvoljava da druga osoba, do izvesnog stepena, dopre do nje u psihičkom i fizičkom smislu.
Često je koren otpora prema (otvaranju) vezivanju u jednoj vrsti straha od vezivanja, ali ne od vezivanja kao takvog, već od odbacivanja od strane osobe za koju je neko vezan. Ovaj strah od vezivanja je često reakcija na neku doživljenu traumu prestanka ljubavi, odnosno odbačenosti, na bol koji je bio veliki da osoba ne želi da rizikuje da se to ponovi u nekom novom vezivanju. Nekada osoba odbacuje vezivanje na osnovu toga što je kao dete gledala odnose svojih roditelja i zaključila da je vezivanje uvod u međusobno mučenje i da se zato ne treba nikada vezati. Nekada je to neka vrsta prezira prema vezivanju izražena u maloj ideologiji hedonizma i nevezanosti: zašto bih bio samo sa jednom ženom, kada mogu imati njih puno? Na vezivanje se gleda kao na negaciju lične slobode.
U svom bekstvu od vezivanja mnogi ne vide problem. Muška zamena za vezivanje je seks, a ženska je zaljubljivanje. Bilo da igraju igru seksa, bilo igru zaljubljivanja, muškarci i žene beže od vezivanja.
A šta je u stvari to vezivanje?
Upravo je ona važna emocija koju zovemo ljubav moguća zato što je u njenoj osnovi psihološki mehanizam koji nazivamo emocionalno vezivanje. Zato i postoji reč ljubavna veza. Kada se za nekoga emocionalno vežemo, ta osoba nam postaje veoma važna, želimo da budemo što više sa njom, važno nam je kako ona misli, kako se oseća, osećamo neku vrstu povezanosti ili pripadnosti sa njom. Drugim rečima, osećamo ljubav. A kada nas ta osoba napusti bilo svojom voljom ili smrću, tada smo tužni. Tugovanje je drugo lice ljubavi jer je u psihološkom smislu emocionalno razvezivanje od voljene osobe. I zbog toga svega je bekstvo od vezivanja u stvari bekstvo od ljubavi. A ljubav nema alternativu jer onaj koji nije vezan, ko ne voli, bitiše u svetu koji za njega nema emocionalnu vrednost. I zato treba biti slobodan da se izabere ljubav, vezanost, a ne da se sloboda traži u bežanju od ljubavi.