Kada neko daje nešto, on ima pravo da nešto dobije zauzvrat. „Kada osoba daje nešto u odnosu, ona time sebi obezbeđuje pravo (!) da potražuje.
Ova spirala ide napred-nazad između polova samo-validacije i zaduženosti.
Najjednostavnija forma je „direktno vraćanje“. Ako, međutim, opravdano pravo nije ili ne može biti vraćeno u odnosu u kome je nastalo, to jest, kada se ne može očekivati odgovarajuća kompenzacija, onda nastaje „etičkopravo“. Ovo je pravo višeg reda i rezultira u jačanju individualnog samo-pouzdanja, ako osoba izabere da daje uprkos činjenici da se ne može očekivati da njeno pravo bude ostvareno.
Ako je zasluženo pravo neostvareno, ono nastavlja da bude pravo. Ono postaje „prekomerno pravo“ ili „destruktivno pravo“. Ova destruktivnost je usmerena ili ka drugima ili ka sebi, iako se ove dve strane ne mogu odvojiti jedna od druge. „Kao zloslutni moralni višak, destruktivno pravo svog vlasnika uvek vodi ka tragičnoj relacionoj moralnoj dilemi. Kako se neka osoba nađe u ovakvoj dilemi? Koreni sežu u njeno detinjstvo, u kome su odnosi deteta bili zasnovani na činjenici da je ono primaoc – spoljna perspektiva– a osobe oko njega su davaoci. Dete zavisi od brige svojih roditelja, koji su obavezni da ga gaje i da mu obezbede sve što mu je potrebno. Kada je dete, pre nego što je spremno, primorano da preuzme odgovornosti koje pripadaju roditeljima, njegovi sopstveni resursi su time načeti. Ovo stvara pravo na kompenzaciju koje dete bezuspešno potražuje. „Tragično je to što unutrašnje kontradiktorno prekomerno pravo potiče iz dečijeg urođenog prava da bude negovano ili će umreti. Ovo suštinsko pravo eskalira u prekomerno pravo u direktnoj proporciji sa stepenom do kog su sledeči faktori prisutni: – Dete ne uspeva da dobije odgovarajuću negu; – Dečije potrebe za poverenjem, posvećenošću i ljubavlju su zloupotrebljene; – Dete za svoje poverenje i posvećenost dobija nepoverenje i prevaru- Dete je na kraju okrivljeno za neuspeh odnosa odraslih“. Zapravo, kao rezultat neuništive lojalnosti, destruktivnost se ne manifestuje prema stvarnim roditeljima ili odnosima (nevidljiva lojalnost),već prema osobama u sadašnjim odnosima ili prema samom sebi.
Pomaganje
Osobe koje radije održavaju osećaj superiornosti i nezavisnosti nego da dozvole drugima da im slobodno daju, zapravo veruju da je bolje da drugi budu u obavezi prema njima nego da oni osećaju obavezu prema drugima. Ko daje bez primanja, odbija dar života, poriče jednakost sebe i partnera. Hronični pomagači su često usamljeni i ogorčeni.
Puna razmena
Ovo je najlepši put prema nedužnosti u davanju i primanju.Tada oboje daju i primaju potpuno. Ova razmena je u samom srcu odnosa: davaoc prima, primaoc daje. Oboje su jednaki i davaoc i primaoc. Što je veća razmena mi smo bogatiji i srećniji, jer je pored ravnoteže važna i količina.
Naši odnosi, naše iskustvo krivice i nedužnosti,počinju davanjem i primanjem. Osećamo se da imamo pravo na nešto kad dajemo a osećamo obavezu kada uzimamo. Postoje tri tipična modela razmene kojima se ljudi rukovode da bi osetili i održali osećaj nedužnosti u odnosima: post, pomaganje i puna razmena.
Post
Ovaj model opisuje ljude koji ograničavaju svoje učestvovanje u životu. Umesto da uzmu sve što im treba i da se osećaju obavezanim, oni se zatvaraju povlače iz života i od potreba. Postaju neuključeni posmatrači. Ne prljaju ruke razmenom, osećaju se uzvišeno i posebno. Plitko učestvuju u životu. Konstantno su prazni i nezadovoljni.Ovaj stav prema životu se lako primeti kod depresivnih ljudi.
Odbijaju da prihvate šta život nudi prvo kroz jednog ili oba roditelja a kasnije i kroz druge odnose i sve dobre stvari življenja generalno. Neki opravdavaju svoje odbijanje uzimanja ukazujući na greške i ograničenja davaoca, neki se žale da to što su dobili nije dovoljno. Rezultat je isti ostaju pasivni i prazni. Odbijanjem i osuđivanjem roditelja mi postajemo nepotpuni i izgubljeni.
Bez obzira kakvi su nam roditelji i kako su se prema nama ophodili da bi se uspostavila ravnoteža i kako bismo kroz druge odnose dobili ono što nam je potrebno neophodno je da prvo prihvatimo roditelje takve kakvi jesu i ono što nam je dato.