Klijent se požalio da ne može da se opusti i da mu je u poslednje vreme vilica nepodnošljivo napeta. Ispostavilo se da je želeo da bude unapređen na poslu. Druga osoba koja je na kraju dobila mesto koje je on želeo iz njegove perspektive nije to zaista zaslužila.
Klijent je imao poriv da ubije tu osobu. Zasekao je taj impuls jer se uplašio sebe što je to uopšte poželeo. To ekstremno potiskivanje agresije koju je u tom trenutku osetio ga je iz borbene reakcije nervnog sistema odvelo u zamrzavanje. Što je za posledicu stvorilo stezanje vilice i napetost mišića. Kad je priznao ono što se desilo i pustio neizraženu agresiju, nervni sistem se umirio. A sa tim je nestala i napetost čitavog tela, naročito u predelu vilice.
Ovo je vrlo specifičan primer koji pokazuje da možemo ući u zamrznutost i ako percipiramo da nas neko ugrožava da ne mora zaista da nas neko fizički povredi. On je morao da potisne svoju agresiju jer je ona u tom trenutku u tom kontekstu na taj način neprihvatljiva. To je stvorilo grčenje mišića. A odrazilo se na vilicu jer je u trenutku stresa imao sliku da želi da ga ugrize.
Postoji veliki strah da se energija zaključana u telu na ovaj način oslobodi. Često se desi da se osoba koja je zamrznuta i počne da oseća bes uplaši sama sebe jer doživi da će izgubiti kontrolu ako je isti taj bes preplavi. Time zaustavi proces isceljenja i vrati se na ono što je poznato, a to je zamrznutost. Neophodno je da se u tom slučaju razvije poverenje da je bezbedno osetiti bes i naučiti osobu da oseća bes i ostane svesna. Ok je da se plašimo gubitka kontrole, ali to ne znači da ćemo kontrolu nad svojim ponašanjem zaista izgubiti.
