“Ti si jedini na svetu, bez tebe sam izgubljena, bez tebe moj život nema smisao itd.” Ovo je jaka i duboka emocija u vezi u kojoj smo zaljubljeni. Koren toga je u ranjenosti iz detinjstva. Kao malo dete bilo smo povređeni, zbog toga što ni jedan roditelj ne može dati detetu sve što mu treba. Deci treba mnogo, a roditelji su samo obični ljudi koji nisu mogli da isprate sve to, tako da je svako dete bilo ranjeno, tužno, povređeno. Neki odrasli su to zaboravili ali svi nosimo te rane. Ako je sa jedne strane tuga jer je neko otišao na godinu dana na primer, sa druge strane je velika čežnja za ocem ili majkom. Sa ovom čežnjom mi idemo po svetu i tražimo ko može da nam da ono što nam treba, kao neka glad.

“Ko će utoliti moju čežnju”. Ako smo mnogo gladni, to se vidi u očima. To je određeni pogled. I tako vidimo slične oči, sa sličnom potrebom i upravo nas ova čežnja spaja. Slična čežnja i oboje isto želimo. “Popuni mi rane, isceli me, daj mi ono za čime čeznem i sada moraš da me voliš zauvek.”

Međutim, ovo je nemoguće. Najveća želja u najdubljoj zaljubljenosti je čežnja za roditeljem. Pravo obećanje koje želimo od osobe u koju smo se zaljubili je da će ispuniti sve naše potrebe koje su trebali da ispune roditelji i tada sebi kažemo “Sada imam pravu majku ili pravog oca.”

Muškarac u ženi vidi majku, na neki način. U svojim čežnjivim očima traži majku, dok žena traži oca. Najdublji izvor isceljenja je ipak na nivou majke, tako da žena u muškarcu traži i majku. I to je cela suština.

Samo razmislite o toj romantičnoj ljubavi na način starih povreda i čežnji. Dajte sebi prostora da to pogledate na taj način.