Veoma često majka stoji na mestu deteta umesto na mestu majke koje joj i pripada. Kako ne stoji na svom mestu, tako i ne može pružiti detetu ono što mu je potrebno, već od deteta zahteva ono što bi ona trebala da mu pruži. Zahteva da dete preuzme težinu i odgovornost, stane na njeno mesto i da bude majka umesto da bude dete. Dete želi pripadnost i učinice sve kako bi sačuvalo osećaj pripadnosti i zadobilo ljubav majke, pa nesvesno prihvata ovu ulogu. Težnja ka pripadnosti je glavna pokretačka snaga našeg ponašanja na jednom dubokom ljudskom nivou. Tako deca veoma rano prihvataju uloge koje se od njih očekuju od strane roditelja i na taj način ograničavaju svoj život i životno iskustvo. Jer umesto da primaju ljubav i zaštitu oni daju i u svoj život privlače slične odnose u kojima stoje na pogrešnom mestu. Ukoliko požele nešto drugo na duboko emotivnom nivou osetiće krivicu jer krše zavet koji je dat majci, da će je čuvati i da je nikada nece napustiti i da time izdaju lojalnost ka porodici. Moze se desiti da se odreknu prava na sopstvenu porodicu kao i prava na sopstvenu sudbinu. Da bi ljubav neometano tekla, neophodno je da svako stoji na svom mestu. Da majka daje ljubav i zaštitu a da dete prima. To je prirodan poredak ljubavi.

Kada traumatizovana majka nije u mogućnosti da otvori svoje srce za dete njen život sa detetom postaje kontinuirani izvor stresa. Dete nesvesno pokreće otvaranje majčine traume da bi odledilo potisnuti kapacitet za ljubav i toplinu. Svaka situacija dovodi do stresa i dete je uvek loše, greši ili po nečemu nije u pravu. Jedini put isceljenja je da majka stupi u kontakt sa potisnutom traumom. Dete tu ništa ne može sem da provocira proces otvaranja.