Odnos između dve osobe je podložan različitim silama. Svaka osoba u sebi nosi istoriju svojih predaka i počinje odnos sa drugom osobom uprkos ovoj pozadini. Način na koji se odnos oblikuje zavisi od sposobnosti i spremnosti partnera da sretnu jedno drugo.

U ovome leži značenje susreta. Moguće je da se daje, da se prima i da se razmenjuje šta god je nekom potrebno i što bi želeo da pruži i primi. Ovo nije moguće bez partnera. „Ne bi trebalo da pokušavamo da umanjimo značenje odnosa: odnos je uzajamnost“. Dakle potpun odnos može biti samo balansiran odnos.

U porodici sa bliskim vezama, između njenih članova odigrava se stalna razmena. Ova zajednička istorija jača lojalnost između članova porodice.
U jednom odnosu, davanje ima dva značajna efekta. S jedne strane, osoba obezbeđuje potraživanje kompenzacije ili prava, a sa druge strane, povećava sopstvenu društvenu vrednost i samopouzdanje u kontekstu odnosa“.

Kada neko daje nešto, on ima pravo da nešto dobije zauzvrat. Ovo partnere u odnosu, vezuje jedno za drugo, zato što se sa svakim činom davanja, uspostavlja novi dug koji se mora vratiti. „Kada osoba daje nešto u odnosu, ona time sebi obezbeđuje pravo da potražuje“.

Prema Bosormenji-Nađu tok balansa je „samo-motivaciona pozitivna spirala davanja i uzimanja“. Ova spirala ide napred-nazad između polova samovalidacije i zaduženosti.
Najjednostavnija forma je „direktno vraćanje“. Ako, međutim, opravdano pravo nije ili ne može biti vraćeno u odnosu u kome je nastalo, to jest, kad se ne može očekivati odgovarajuća kompenzacija, onda nastaje „etičko pravo“. Ovo je pravo višeg reda i rezultira u jačanju individualnog samopouzdanja, ako osoba izabere da daje uprkos činjenici da se ne može očekivati da njeno pravo bude ostvareno. Ako osoba insistira da ima pravo na kompenzaciju i da tada ne treba da bude u ulozi davaoca, već zapravo u ulozi primaoca, onda ona neće doživeti nikakvu samovalidaciju i tako neće steći pravo. Ovo znači da će se ona, u terminima modela, spustiti na spirali.

Destruktivno pravo:
Ako je zasluženo pravo neostvareno, ono nastavlja da bude pravo. Ono postaje „prekomerno pravo“ ili „destruktivno pravo“. Ova destruktivnost je usmerena ili ka drugima ili ka sebi, iako se ove dve strane ne mogu odvojiti jedna od druge. „Kao zloslutni moralni višak, destruktivno pravo svog vlasnika uvek vodi ka tragičnoj relacionoj moralnoj dilemi. Što se tiče formativnih odnosa žrtve, njeno prekomerno pravo je zapravo zarađeno i zasluženo. Ipak, njena sudbina, tj. njen ljudski kontekst, nikada nećeprihvatiti odgovornost za prošle nedaće.

Kako se neka osoba nađe u ovakvoj dilemi? Koreni sežu u njeno detinjstvo, u kome su odnosi deteta bili zasnovani na činjenici da je ono primaoc – spoljna perspektiva– a osobe oko njega su davaoci. Dete zavisi od brige svojih roditelja, koji su obavezni da ga gaje i da mu obezbede sve što mu je potrebno. Kada je dete, pre nego što je spremno, primorano da preuzme odgovornosti koje pripadaju roditeljima, njegovi sopstveni resursi su time načeti. Ovo stvara pravo na kompenzaciju koje dete bezuspešno potražuje. „Tragično je to što unutrašnje kontradiktorno prekomerno pravo potiče iz dečijeg urođenog prava da bude negovano ili će umreti.

Ovo suštinsko pravo eskalira u prekomerno pravo u direktnoj proporciji sa stepenom do kog su sledeći faktori prisutni: – Dete ne uspeva da dobije odgovarajuću negu; – Dečije potrebe za poverenjem, posvećenošću i ljubavlju su zloupotrebljene; – Dete za svoje poverenje i posvećenost dobija nepoverenje, prevaru i mistifikaciju; – Dete je na kraju okrivljeno za neuspeh odnosa odraslih.

Bosormenji-Nađ je roditeljsku eksploataciju deteta nazvao„parentifikacija“. (1973). * Dete se tretira kao da je roditelj (ili svoj sopstveni roditelj) ili kao da je
odrasla osoba. Postoji značajan disbalans u odnosu koji diktira sve ostalo. U odnosu sa roditeljima, uloga deteta se sastoji u tome da ono u razmeni daje više nego što dobija. Dete preuzima roditeljsku ulogu umesto dečiju, što bi bilo primereno. Čak i kad su deca veoma mala, ona imaju neverovatno prefinjen osećaj za potrebe svojih roditelja. Duboka lojalnost ih motiviše da preuzmu odgovornost kada su njihovi roditelji preopterećeni i da pokušaju da ispune potrebe jednog ili oba roditelja za zaštitom, ljubavlju, pa čak i seksualnošću, što je neprimereno jednom detetu. Dakle, dečija potreba za poverenjem, posvećenošću i ljubavlju se zloupotrebljava.

„Kliničke opservacije porodica često pokazuju koliko veoma mala deca žele puno da daju i da se pobrinu za svoje preterano zahtevne roditelje“. Odavde potiču kasnije podeljene lojalnosti u kojima se deca ne usuđuju da budu srećna zato što njihovi roditelji pate. Deca stiču destruktivno pravo kada kompenzacija za njihove postupke ili njihovo davanje nije iste vrednosti. Ovo se dešava kada deca u zamenu za svoje poverenje koje su ukazali roditeljima, od njih dobiju nepoverenje ili kada su okrivljena za probleme u odnosu ili kada su previše mala da nose „odrasli“ odnos. Ovo takođe može da se desi kada roditelji svojoj deci pripisuju odgovornost za to što se oni sami ne osećaju dobro. „Ti si kriv što se ja osećam ovako bedno“. Uništavanje kvaliteta odnosa vrši uticaj na dete.

* Haley je uveo sličan pojam koristeći termin „perverzni trougao“, koji je obuhvatao tri suštinska kriterijuma: „Osobe koje se nalaze u trouglu nisu vršnjaci“ i stoga imaju različite pozicije u hijerarhiji moći; „osoba iz jedne generacije formira koaliciju sa osobom iz druge generacije, protiv svog vršnjaka“; i „poriče se postojanje koalicije između dve osobe. U suštini, perverzni trougao je onaj u kome je separacija između generacija narušena na skriveni način. Kada se ovo događa kao repetitivni obrazac, sistem postaje patološki“.

Ovaj model se može naći i u drugim sistemima na drugom nivou, na primer, u organizacijama, kada šef pravi neku vrstu nagodbe sa nekom podređenom osobom, pokazujući pristrasnost u odnosu na nju. Ovde su granice „generacija“ prekoračene. Zapravo, kao rezultat neuništive lojalnosti, destruktivnost se ne manifestuje prema stvarnim roditeljima ili odnosima (nevidljiva lojalnost), već prema osobama u sadašnjim odnosima ili prema samom sebi.