Ljubav je emocija i kao takva ima različite dimenzije. Posebnom smo ljubavlju povezani sa roditeljima, sa partnerom i sa svojom decom. Ljubav je razmena primanja i davanja. Što veća razmena, to je ispunjenija ljubav i to je dublja veza. Ali u davanju i primanju vrlo brzo primetimo da dođemo do granice. Naše srce želi biti tako, puno, drugome možemo tako mnogo dati koliko on može primiti i drugi može samo toliko primiti koliko može dati. Trebalo bi mu dati samo toliko koliko i on nama može dati. Zato je ljubav koja se nakon nekog vremena razlije prazna. Postoji i jedna druga ljubav. Ona je savesna. Ona sledi savest porodice iz koje dolazimo. Imamo dobru savest ako se ponasamo tako da smemo pripadati i imamo losu savest ako se bojimo da cemo izgubiti svoju pripadnost. Savest razlikuje dobro i zlo. Dobro ovde znaci ono sto mi daje pravo pripadati, a lose ovde znaci ono sto ugrozava moju pripadnost. Takođe, ljudi vole različito. Ako gledamo na svoje roditelje i pretke i na život koji je došao od njih, vidimo obrazac ljubavi koji mi nosimo, način na koji nas ta ljubav preplavi, situacije u kojima se to dešava. Ako pazljivo posmatramo, videcemo da sa životom od njih primamo i određene okolnosti života. Kroz te okolnosti imamo određene mogućnosti, ali su nam postavljene i određene granice. Kada nekoga volimo tada najčešće reagujemo na sliku ljubavi koju nosimo iz detinjstva, pa kada očekujemo da ćemo nekoga promeniti tada naivno želimo da kroz tu osobu zapravo izmenimo već proživljeno iskustvo ljubavi, i pomerimo granice koje su nam sistemski postavljene. Osećanje ljubavi nas najčešće preplavi najprostije rečeno kada u nekoj osobi prepoznamo sliku ljubavi iz detinjstva.