Neurotični sindrom stida

Toksični stid, stid koji vas sputava, doživljava se kao sveprožimajući osećaj neispravnosti i neadekvatnosti kao ljudskog bića. To više nije osećaj koji nas upozorava na naše granice, to je stanje stvari, unutrašnji identitet. Toksični stid daje osećaj bezvrednosti, osećaj promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića. Toksični je stid kada “ja” prekida s “ja”.

On je poput unutrašnjeg krvarenja. Razotkrivanje pred sobom leži u srži toksičnog stida. Osoba utemeljena na stidu neće razotkrivati svoje unutrašnje ja pred drugima, ali što je još značajnije, neće ga razotkrivati ni pred samim sobom.

Toksični je stid tako mučan zbog toga što predstavlja bolno razotkrivanje svoje, kako pojedinac veruje, promašenosti pred sobom. U toksičnom stidu JA postaje objekt vlastitog prezira, objekat kome se ne može verovati. Kao objekat kojem se ne može verovati, pojedinac doživljava sebe kao nepouzdanu osobu. Toksični se stid doživljava kao unutrašnje mučenje, bolest duše. Ako sam ja objekat kojem se ne može verovati, tada ja nisam u sebi. Toksični stid je paradoksalan i samogenerišući.

Stida se stidimo. Ljudi će spremno priznati krivicu, povređenost ili strah, ali ne i stid. Toksični stid je osećaj izolovanosti i usamljenosti u punom smislu. Osobu utemeljenu na stidu progoni osećaj odsutnosti i praznine.

Toksični stid je lako zameniti sa osećajem krivice.
» Osoba s osećajem krivice može reći: “Strašno mi je kada uradim nešto protiv svojih načela.” Ili: “Žao mi je zbog posledica mog ponašanja.” Time su vrednosti te osobe reafirmisane. Postoji mogućnost popravka, učenja i poboljšavanja.
Dok je krivica bolan osećaj žaljenja i odgovornosti zbog svojih postupaka, stid je bolan osećaj u vezi sa sobom kao osobom. Mogućnost popravka stidljivoj osobi se čini isključenom, jer je stid stvar identiteta… a ne greške u ponašanju. Iz tog se iskustva ništa ne može naučiti i ne otvaraju se mogućnosti poboljšanja, jer ono samo potvrđuje negativne osećaje prema sebi. «

Toksičan stid je višegeneracijsko nasleđe. Ljudi utemeljeni na stidu pronalaze sebi slične. Ulaze u brak utemeljen na stidu, koji za posledicu ima nedostatak intime. Osećaju se neispravnim i manje vrednim, što stvara lošu komunikaciju u odnosima,stalne neproduktivne svađe,igre,manipulacije,nadmetanja, povlačenja, potrebu za kontrolom i optuživanjem…

Na stidu utemeljeni roditelji ne znaju da nauče svoju decu kako da cene sebe, jer ni njih to niko nije naučio.

Roditeljstvo je zahtevan zadatak.Deca konstantno traže ljubav i pažnju.Traže da neko bude tu. Da pazimo na njih. Da mogu da se oslone na nas u svakom trenutku. Deca žele da ih vidimo i čujemo, što zahteva emotivnu zrelost koju stidom opterećen roditelj nema.

Kada smo utemeljeni na stidu, usmereni smo samo na bol. Nismo u stanju da se staramo o sebi i svojim potrebama, a ponajmanje da se stvarno bavimo decom i njihovim potrebama.

Toksičan stid se javlja učestalije, intenzivnije od „normalnog“ stida, te vodi preispitivanju i sumnjama u ličnu vrednost. Možda je najbolje opisan kao iscrpljujuće osećanje bezvrednosti i samoprezira.

Karakteristike toksičnog stida mogli bismo opisati kao: Osećanje bezvrednosti, Stalnu brigu o tome šta drugi misle o nama, Strah da ne ispadnemo glupi, Ispoljavanje besa da bi se zamaskirao stid, Stalna težnja ka savršenom učinku..

Kada je porodica utemeljena na stidu a društveni sistem krut i zatvoren, njeni članovi su zamrznuti.Oni preuzimaju razne nesvesne sadržaje kako bi sistem ostao u ravnoteži. Dete iz porodice ali i preko crkve,škole,društva generalno, preuzima slojeve i slojeve toksičnog stida. Zatim temelji svoj osećaj sebe na gomili stvari koje nikad nije preispitalo. Živi nesvesnu sliku o sebi. Boji svako svoje naredno iskustvo podsvesnim sadržajima zasnovanim na stidu. Za duboku i radikalnu promenu ovih dinamika je potrebna hrabrost i upornost.