Tugovanje kao proces

Važno je razumeti da se proces žalovanja, ne odvija na isti način kod svih. Kod nekog ovaj proces traje duže, kod nekog kraće, nema svoj jedinstveni početak i kraj, ali ono što je važno je da ne pokušavamo da ga požurimo, ubrzamo. Kada tugujemo, uglavnom prolazimo kroz niz različitih faza, koje su fleksibilne i ne moraju se odvijati po utvrđenom redosledu.

1. Faza poricanja – Poricanje, kao i stanje šoka su mehanizmi koji nam privremeno pomažu, neposredno nakon što se susretnemo sa gubitkom ,tako što nas štite od preplavljujućih emocija. Osoba u ovoj fazi ne može da poveruje da voljene osobe više nema, očekuje njen povratak i negira da se gubitak dogodio. Karakteristična za ove trenutke je emocionalna umrtvljenost, obamrlost, osoba se može ponašati “kao da se ništa nije dogodilo”. Kada poricanje i šok počnu da se povlače, tada zapravo kreće proces suočavanja sa gubitkom, koji vodi ka razrešenju.
2. Faza ljutnje,besa – Čak iako znamo da za gubitak niko nije kriv, možemo imati potrebu da nekog okrivimo za nepravdu koju smo doživeli, možemo biti besni na život generalno, na bliske ljude, pa i na osobu koja nas je napustila. Kada tugujemo,možemo se osetiti napušteno, izolovano, isključeno od okoline. Osećanje besa nam pomaže da se ponovo povežemo sa realnošću, da se reorijentišemo ka životu, ka drugim ljudima, pa makar to bilo i kroz usmeravanje besnog reagovanja ka njima. To nam pomaže u olakšavanju našeg “emocionalnog tereta”.
3. Faza depresije – Faza depresije smatra se normalnim odgovorom na gubitak. Tokom ove faze osoba počinje da se suočava sa realnošću da voljene osobe više nema i postaje svesna da je gubitak konačan, da voljenu osobu ne možemo povratiti. Razumljivo, ovo suočavanje često prate osećanja duboke tuge i očaja. Duboka tuga se može ispoljavati i na različite načine uticati na opšte funkcionisanje osobe. Neki od karakterističnih znakova mogu biti: oslabljena koncentracija, snižen apetit, problemi sa snom, nemogućnost uživanja u stvarima koje su nam pricinjavale zadovoljstvo.

Simptomi tugovanja

1. Šok i neverica – Odmah nakon gubitka može biti teško prihvatiti šta se zapravo dogodilo. Možete se osećati ukočeno, imati poteškoća da poverujete u gubitak koji se dogodio ili čak negirati da je došlo do gubitka voljene osobe. Ukoliko je neko ko vam je bio drag umro, iako znate da više nije sa vama neprestano ga očekujete da se pojavi.
2. Tuga – Duboka tuga je verovatno jedan od simptoma gubitka koji se doživi na univerzalni način. Možete osećati prazninu, očaj, čežnju ili duboku samoću. Verovatno ćete dosta plakati ili biti emocionalno nestabilni.
3. Krivica – Možda ćete se kajati ili osećati krivicu zbog stvari koje ste uradili ili niste i zbog (ne)izgovorenih reči. Takođe ćete se osećati krivim povodom određenih osećanja (npr. olakšanje nakon nečije duge i teške bolesti koja se završila nepovoljnim ishodom). Neki će se osećati krivim jer nisu preduzeli sve kako bi sprečili da voljena osoba premine, iako je to bilo nemoguće.
4. Bes – Čak iako gubitak nije bio ni čija krivica, možda ćete biti besni i ogorčeni. Možete biti besni na sebe, doktore, ili čak na osobu koja vas je napustila i ostavila same. Imaćete potrebu da nekoga okrivite za nepravdu koju ste doživeli, da izgubite nekog koga volite.
5. Strah – Značajan gubitak može da pokrene dosta briga i strahova. Možda ćete biti anksiozni, osećati se bespomoćno ili nesigurno. Čak u nekim slučajevima mogu da se jave i napadi panike. Gubitkom bliske osobe mogu biti pokrenuta pitanja o životu i smrti pa i strah za sopstveni život i strah od smrti kao i činjenica da se nosite sa odgovornošću i obavezama, sami.
6. Fizički simptomi tugovanja – Tugovanje osim emotivnog aspekta nosi sa sobom i telesne simptome u vidu: umora, mučnine, sniženog imuniteta, gubitka na težini ili dobijanja na težini, različite bolove, nesanicu…

Svi nabrojani simptomi se zadržavaju privremeno i predstavljaju direktan i normalan odgovor na suočavanje sa gubitkom voljene osobe.