Koliko često vam se dešava da se iznova susrećete sa istom problematikom? I da onda sebe pitate, zar je moguće da mi se ovo opet dešava? Zar to nije rešeno?

Isti sadržaj. Sve znam šta se kako i zbog čega osećam, ali ne dobijam drugačiji rezultat. Kada se nesvesno opiremo da nešto doživljavamo što nam bude automatska reakcija, mi se telesno grčimo, pliće dišemo i počinjemo da interpretiramo situaciju kroz svoje definicije i uverenja, što stvara odsecanje nas od onoga što doživljavamo.

Praktično izlazimo iz sebe, vidimo situaciju kroz projekciju, a mislimo da smo prisutni i nije nam jasno zašto opet isto. To su tako suptilne razlike u kvalitetu prisustva sa sobom, ali one prave ogroman jaz u nama.

Neko ko je prisutan sa svojim sadržajima automatski je otvoren da ih doživi i može da ih prihvati. A neko ko se opire da doživi nešto što interpretira da mu se ponovo dešava već je u programu. To implicira da mu je teško da prepozna mehanizam preživljavanja u kojem je. Teško mu je da oseti svoje dobro mesto. Frustira ga sama pomisao što je nepoželjan sadržaj tu. I ta frustracija vodi u patnju. A to stvara otpor na već kreiran otpor. I onda se ulazi u negativnu spiralu. Osećamo se preplavljeno. Ne možemo da se povežemo sa sobom. Što pothranjuje još više nesigurnost, neprijateljstvo i nepoverenje u nama. I na kraju dođemo u situaciju da se jasno borimo sa sobom jer se uopšte na određeni način osećamo. Zvuči poznato.

Konstelacije nam pomažu da vidimo ovu dinamiku u 3D projekciji. Tako je našem umu mnogo lakše da shvati šta sam sebi radi. Kada to vidi kroz prizmu učesnika u svom radu, on stiče širu sliku o tome šta se dešava u njemu samom. A učesnici za njega propuste sadržaj. Što vlasnika rada dovodi na bolje mesto sa sobom na tu temu.