Osoba se oseća izolovano i diskonektovano. Kada želi da se poveže sa ljudima, ulazi u stanje panike.

Prvi instinkt joj je da, u kontaktu sa tim sadržajima, gurne sebe kroz strah koji oseća. Nesvesno govori sebi, “Iako osećam strah, idem protiv njega”.

Na taj način sami sebi radimo “bullying”, idemo protiv sebe i protiv svojih granica. Granica kada smo u strahu je momenat kada zastanemo i napravimo kontakt sa strahom, ne da iznegiramo strah i idemo napred protiv sebe.

Spolja se desilo isto, nastavili smo napred, ali iznutra smo sami sebe odbacili na mestu straha ukoliko ne uključimo strah i validiramo da se tako osećamo. Ogromna je razlika u kvalitetu odnosa sa sobom, jer na ovaj način sami sebi poštujemo granice, primećujemo signale koje nam telo šalje, validiramo kako se osećamo.

Dajemo povratnu informaciju da nismo ugrožavajući po sebe, da smo tu za sebe, čak i kada smo u strahu. To je model zdravog roditeljstva prema sebi. Zabluda je da će nas strah zaustaviti, naprotiv, ako priđemo sebi da upoznamo sebe na mestu straha, on može da nas informiše o tome na šta nas ova situacija podseća. Tako možemo detektovati svoje programe i podržati sebe da svesno biramo ono što je sada u skladu sa nama.

Osoba iz gore navedenog opisa postaje sve više prisutna sa strahom koji oseća. Polako ga istražuje. Počinje da shvata da taj strah u njenom telu služi kao zaštita od bola. Povezuje taj bol sa majkom koja ju je kažnjavala kad ne bi postupila onako kako se očekivalo. U njoj ostaje duboko nerazumevanje zbog toga što bi majka istu situaciju drugačije rešavala. Majka nije bila sposobna da reguliše svoja osećanja i nije primetila da šalje detetu kontradiktorne signale. Dete nije moglo predvideti majčino ponašanje i bilo je prepušteno njenom promenljivom raspoloženju.

Kada je roditelj nepredvidiv, nije važno šta ćete uraditi ili ne, nego u kakvom raspoloženju ćete ga sresti. Mozak mora da razume obrasce, tako ostaje siguran. Posto je kontakt sa takvom majkom užasavajući, dete se zaključalo za bliskost, ušlo je u hroničnu zaleđenost. Danas, kao odrasla osoba, oseća ogromnu paniku kad želi da napravi kontakt.

Osoba iz primera nije razumela šta joj se dešava jer nije videla kroz koji sloj boji realnost u sadašnjem trenutku. U svakoj osobi je nesvesno videla majku. Kada je bila malo dete, ona nije mogla da objasni sebi tu situaciju, ali sada, kao odrasla osoba, može, posto je prepoznala ovo uslovljavanje.

Ona će sada lakše moćinda uoči na koji način treba da pristupi nekoj osobi da bi od nje dobila ono što želi, a koja mesta da zaobilazi da ne bi dobila odbacivanje od te osobe. Onaj zastrašujući osećaj sa početka polazi od toga što osoba, i kao odrasla osoba, nije imala svest o svemu ovome, i zbog toga je bila uverena da i dalje ne može da shvati obrazac ponašanja drugih ljudi u kontaktu sa njom u sadašnjosti.

Osobe koje sebi hronično prelaze granice imale su detinjstvo u kome nije bilo dozvoljeno pokazivati emocije. Emocije se doživljavaju kao slabost, najveće uz objašnjenje: “moraš biti jak”. Ovakve osobe najčešće razviju jak mehanizam kontrole, njihova struktura ličnosti je prilično rigidna i čvrsta. Često imaju uverenje da nije OK iskomunicirati da te nešto povređuje, jer to znači da si žrtva. Imaju jak otpor da im se pomogne, da se nekome otvore, osećaju se odgovorno da regulišu druge.

Često ulaze u jak identitet spasioca. Doživljavaju svoju vrednost samo kroz pomaganje, kada su korisni drugima. Na taj način indirektno zadovoljavaju svoju potrebu za bliskošću. Imaju mnogo potisnutog besa, zbog čega ulaze u konflikt sa sobom, napadaju sebe kad god osete neku emociju, jer su kroz detinjstvo dobili takvo modelovanje.

Nije prihvatljivo iskazivanje emocija. U nekim porodicama određene emocije su zabranjene, dok su u drugim porodicama sve emocije neprihvatljive. Kretati se zajedno sa svojim emocijama je najzdraviji pristup koji prema sebi možemo da imamo. Ako se prvo podesimo na ovaj način obrade onoga što osećamo i shvatimo odakle ta dinamika polazi, dobijamo sasvim drugu svesniju dimenziju pristupa sebi.

Tek tada smo dali sebi priliku da u sadašnjem trenutku odreagujemo drugačije. Kada postanemo svesni šta se dešava u našem telu, manje smo zbunjeni. Ako imamo nameru da se povežemo sa sobom, to informiše naše unutrašnje dete da smo tu, da ga ne odbacujemo.