Da li vam se ikada desilo da sebi prebacujete što ste trebali drugačije da postupite u prošlosti, što ste mogli više? Ovaj univerzalni osećaj može biti izvor duboke introspekcije i samokritike, ali takođe može biti osnova za razumevanje paradoksa koji je uvek prisutan – istine da uvek postoji nešto što je moglo biti učinjeno, ali istovremeno shvatanje da to nije bilo dostupno u tom trenutku i na tom nivou svesti.

U ovom kontekstu, važno je prihvatiti da nije realno očekivati drugačije ponašanje od sebe kada su svest i reakcija bile takvi kakvi su bile. Često sebe kritikujemo, verujući da uvek može biti bolje, ali treba razumeti da to nije bilo moguće u datom trenutku. Nikada nije dovoljno dobro, uvek može bolje, ali ova istina nije istinita iz perspektive iz koje se ta rečenica govori. Ona često dolazi iz uverenja da smo takvi kakvi jesmo, i da to nije dovoljno dobro.

Razmišljanje “Mogao sam još nešto da uradim” često je program instaliran iz energije neprihvatanja sebe. Ovde je ključno prihvatiti sebe onakvim kakvi jesmo i razumeti da prihvatanje dolazi sa priznavanjem onoga što jeste.

Takođe, treba shvatiti da želja za nečim drugim dolazi od osobe koja ne vidi vrednost u onome što jeste, već želi nešto što nije prisutno. Ovo često dovodi do patnje i kinjenja drugih da se osećaju loše u vezi sa sobom. Verovanje da smo mogli uraditi više može nas uvući u neurotičnu nadu da ćemo jednog dana dokazati svoju vrednost i dobiti validaciju. To je želja deteta u nama da pripada i ako je krivo, ima moć, manje je bespomoćno.

Zamislite da nismo imali taj program za samokritiku, da nismo dovoljno dobri, da možemo još. Shvatili bismo jako rano da odrastamo u okruženju gde nas niko ne voli iz srca i da smo prepušteni sami sebi. Prihvatiti da je krivica oblik moći u disfunkcionalnim odnosima je često jedina moć koju u tom trenutku imamo.